Oporavak od zavisnosti od alkohola ili drugih droga nije uvek lak. Međutim, postoje mnogi putevi za oporavak, koji uključuju i tretman. Jedna grupa pacijenata ima daleko bolje rezultate od većine drugih grupa. U stvari, njihovi rezultati su toliko impresivni da su nas mnogi komentatori podstakli da naučimo iz onoga što se razlikuje od njihovog lečenja i pratimo kako bismo videli da li možemo preneti iskustvo i znanje. Ova grupa, tvrde istraživači, postavlja standarde za tretman zavisnosti. Zaista, predstavlja zlatni standard lečenja zavisnosti. Ko je ova grupa? To su lekari.
2009. godine, u časopisu Dnevnik tretmana zavisnosti, Robert DuPont i kolege objavili su studiju koja je proučavala kako se o lekarima zavisnicima brine u sistemu tretmana i koji su bili njihovi ishodi nakon tretmana.
Brojevi su bili veliki. 906 lekara primljenih u 16 različitih Zdravstvenih programa za lekare -PHP praćeno je pet godina ili duže.
Tretman
Autori prihvataju da lekari uglavnom dolaze na tretman sa više resursa od prosečnog pacijenta, ali takođe ukazuju na opasnosti sa kojima se lekari suočavaju i koje potencijalno povećavaju rizik od recidiva. (Izloženost lekovima na radnom mestu.) Ono što je bilo sasvim drugačije kod lekara u SAD je to što oni uglavnom imaju pristup posebno osmišljenim programima procene, lečenja i praćenja (Phisicians ’Health Programs). Ovi programi obično dokazuju dugoročne ishode apstinencije između 70 – 96%. Otkako je ovaj članak napisan, Zdravstveni program za praktičare (Practitioner Health Programme) je dobro uspostavljen i izveštava o sličnim rezultatima. Evo šta kažu istraživači iz 2009. godine:
“Iz ovih razloga čini se da PHP predstavljaju jedan od najsenzibilnijih pristupa zavisnosti, zasnovanih na dokazima. Utvrdili smo da bi ispitivanje ovog novog pristupa upravljanju negom moglo da pruži predloge za optimalno organizovano i isporučeno lečenje od zavisnosti – u najboljem slučaju u stvarnom svetu. Da su postojali jasni dokazi o pozitivnim rezultatima ovog oblika nege, nalazi bi mogli pružiti smernice za poboljšanje napora u glavnom lečenju.”
Karakteristike modela Zdravstvenog programa za lekare
- Lekari potpisuju obavezujuće ugovore
- Cilj je apstinencija
- Nedeljne grupe za uzajamnu pomoć specifične za lekara
- Prisustvovanje grupama za uzajamnu pomoć u 12 koraka (AA, NA, CA itd.)
- Regulatorni odbori se često izbegavaju ako se lekari pridržavaju
- Produžena briga (pet godina)
- Oporavak često započinje aktivnom / planiranom intervencijom
- Nakon toga sledi intenzivni rezidencijalni (ili ambulantni) period rehabilitacije, koji obično traje tri meseca
- Povlačenje sa posla tokom lečenja
- Aktivno praćenje i upravljanje planom brige
- Aktivno angažovanje porodice
- Procena potrebe mentalnog i fizičkog zdravlja
- Aktivno upravljanje recidivom
- Nasumični testovi na droge i alkohol tokom pet godina
Studija
16 PHP programa je učestvovalo u nacionalnoj anketi koja je razmatrala sve prijeme (namere za tretman) tokom šest godina. Proučavani su slučajevi i laboratorijski rezultati 904 lekara. Većina (86%) su bili muškarci, prosečne starosti 44 godine. Dve trećine njih je bilo oženjeno.
Lekovi po izboru
Koje droge su se koristile na problematičan način?
Primarne supstance ispitanih lekara bili su alkohol (50%), opijati (33%), stimulansi (8%) ili neka druga supstanca (9%). Pedeset posto je prijavilo zloupotrebu više od jedne supstance, a 14% je prijavilo istoriju intravenske upotrebe droga. Sedamnaest posto je uhapšeno zbog krivičnog dela povezanog sa alkoholom ili drogom, a 9% je osuđeno po tim optužbama.
OST – opioidna supstitucijka terapija
A šta je sa standardnim, preporučenim tretmanom zavisnosti od opijata? Koliko je od stotina lekara zavisnika od opijata završilo na metadonu? Samo jedan, ili drugačije rečeno, 0,001% uzorka.
Posao
72% lekara se vratilo na posao. Kada su pogledali lekare koji su uspešno završili program, ovo je poraslo na 91%.
Ukupni ishodi
Tačnije, od 904 lekara koji su praćeni, 72% je i dalje imalo licencu za rad i radilo bez ikakvih znakova zloupotrebe supstanci, 5 do 7 godina nakon potpisivanja ugovora. Suprotno tome, čini se da je PHP postupak udaljio približno 18% ovih lekara iz prakse zbog gubitka licence ili pritiska da prekinu praksu.
Od 904 osoba, 180 (19%) je imalo epizodu recidiva i prijavljeni su svojim odborima za izdavanje dozvola. Međutim, samo 22% njih je imalo dokaze o drugom recidivu – što generalno ukazuje na to da su pojačani tretman i praćenje bili uspešni u održavanju remisije.
Pouke
- Ovo je najveći uzorak lekara ikada praćen i to u najdužem vremenskom periodu
- Lekari se ponašaju na sličan način kao i svi ostali
- 78% lekara nije imalo nijedan pozitivan test na droge tokom godina nadgledanja
- Ishodi se nisu razlikovali po vrsti droge koja se koristila na problematičan način, lekari zavisni od opijata imaju uspešne ishode kao i lekari zavisni od alkohola
- Intravenozni korisnici droga su bili uspešni kao i svi drugi
- Politoksikomanija je zabilježena kod 50% lekara
- Ovo istraživanje je u skladu sa literaturom koja je postojala pre istraživanja kao i onim što je objavljeno od tada
Šta ovo generalno znači za tretman?
Ako bismo primenili principe i standarde tretmana koje lekari dobijaju na druge pacijente, da li bismo u videli poboljšane ishode u globalu?
Bez obzira na razlike u odnosu na druge populacije koje su iskusile poremećaje upotrebe supstanci, verovatno je da uspešan tretman lekara ima važne implikacije na tretman poremećaja upotrebe supstanci uopšte. Na primer, ako bi se utvrdilo da lekari imaju znatno bolje ishode od drugih grupa kada se leče od dijabetesa ili bolesti koronarnih arterija, ovo bi bilo od velikog javnog zdravstvenog interesa.
Podizanje lestvice?
„Prepoznajući da su poremećaji upotrebe supstanci biološki poremećaji sa značajnim ponašajnim komponentama (baš poput dijabetesa i bolesti koronarnih arterija), relativno visok nivo uspeha koji pokazuju lekari čijom negom upravlja PHP važan je s obzirom na potencijal za uspeh u tretmanu zavisnosti uopšte. Zaista, primećena stopa uspeha među lekarima direktno je u suprotnosti sa uobičajenom pogrešnom percepcijom da je recidiv neizbežan i uobičajen, ako ne i univerzalan, kod pacijenata koji se oporavljaju od poremećaja upotrebe supstanci. “
Dalje kažu:
“Zapravo, umesto što je definirajuća karakteristika zavisnosti, „neizbežni recidiv“ može biti karakteristika koja definira model akutne brige biopsihosocijalne stabilizacije, koji nudi priliku za pokretanje oporavka, ali mu nedostaju osnovni sastojci za postizanje održavanja oporavka.”
Kako da svi tretmani postanu “zlatni standard”
Rad sadrži nekoliko predloga za prenos učenja i poboljšanje ishoda tretmana zavisnosti:
- Usvojiti aspekte upravljanja vanrednim situacijama sadržanim u PHP-u
- Provoditi česta nasumična testiranja na droge
- Stvoriti bliske veze sa Programima 12 koraka i standardima apstinencije
- Aktivno upravljanje relapsom pojačanim tretmanom i praćenjem
- Pristup kontinuirane brige
- Fokus na doživotni oporavak
Razmatranja
Činjenica da je samo jedan lekar završio na opijatskoj zamenskoj terapiji je izuzetan nalaz. Postoje li ovde postoje dvostruki standardi? Zašto se lekari tako lako okreću od intervencije zasnovane na dokazima, one koju vrlo rado prepisuju pacijentima?
Očekuje se da će lekari preći na put ka oporavku u astinenciji, ali izgleda da su mnogo manja očekivanja od njihovih pacijenata. Neki tvrde da je ovo samo realno, ali da li takav „realizam“ rezultira lošijim ishodima? Postoji li neusklađenost između profesionalnih očekivanja i ciljeva klijenta? Sigurnosna razmatranja moraju biti najvažnija i u središtu svega je smanjenje štete – ali kada pacijent postavi apstinenciju kao cilj, da li bismo mogli učiniti više da mu pomognemo da postigne svoj cilj?
Mislim da nema mnogo sumnje da bismo mogli postići bolje ishode za svoje klijente podizanjem lestvice, povećanjem intenziteta i trajanja lečenja, aktivnim referiranjem na grupe uzajamne pomoći i razmišljanjem mnogo više o premošćavanju od lečenja do podrške dostupne preko organizacija i pojedinaca koji podržavaju oporavak, koji su jedan od ključnih aspekata dugoročnog oporavka.
Da li bi lekari zaista trebalo da imaju bolji tretman i praćenje od ostatka populacije? Možemo li smanjiti jaz?
DuPont, R., McLellan, A., White, W., Merlo, L., & Gold, M. (2009). Setting the standard for recovery: Physicians’ Health Programs Journal of Substance Abuse Treatment, 36 (2), 159-171 DOI: 10.1016/j.jsat.2008.01.004
Izvor: https://recoveryreview.blog/