Gostujući blog Dylan Lundgren
Čini se da je u ljudskoj prirodi da se ide u krajnost, posebno kada ispred sebe imamo nešto što daje obećavajuće rezultate. Pokazalo se da program smanjenja štete spašava živote, i zato ga treba slaviti i sprovoditi. Međutim, ono što se čini jeste da je smanjenje štete postalo ceo razgovor o oporavku, konkretno, podrška medicinski potpomognutom tretmanu (eng. Medication-Assisted Treatment-MAT).
Alex Pentland, profesor koji proučava ljudsko ponašanje na Masačusetskom tehnološkom institutu – MIT, istakao je da : „Kada uočimo da se osobe u našoj vršnjačkoj grupi igraju sa nekom idejom, naše ponašanje se menja. Na taj način se stvara kultura. „U suštini, mi težimo standardima onih oko nas. Ovo nam otvara neka pitanja o kulturi oporavka. Kakav uticaj smanjenje štete ima na kulturu oporavka? Očigledno, spašava živote i to je ključno za proces oporavka, međutim da li postoje i neki drugi efekti kojih bi trebalo biti svesni?
Istražujući neke od ovih drugih efekata, naišao sam na Steven Scanlan-a, sertifkovanog psihijatra specijalizovanog u oblasti medicine zavisnosti, koji je napisao članak 2010. godine, pod nazivom „Zabrinutost iza čuda“ (eng. Concernes Behind the Miracle), u kojem je istakao da korišćenje Suboxona (jedan od lekova, koji se koristi u medicinski potpomognutom tretmanu u Modelu smanjenja štete) u periodu dužem od mesec dana, može da dovede do „jake zavisnosti.“ Dr. Scanlan takođe spominje mogućnost da Suboxon otupi osećanja pojedinaca. Ovakve se stvari moraju razmotriti kada se vrši implementiranje modela, kao što je medicinski potpomognuti tretman. Ukoliko se ovi štetni uticaji ne uzmu u razmatranje, moguće je da široko rasprostranjeni model, kao što je medicinski potpomognut tretman (eng. Medication-Assisted Treatment), potkopa kulturu oporavka: ne pružajući adekvatnu podršku za emocije (razvojni zadatak oporavka) i izlečenje (mnogi pojedinci sa zavisnošću pate od određenih trauma; a osećanja su ključna za izlečenje traume).
Da li je moguće da medicinski potpomognut tretman, konkretno Suboxon, kako je pokazano da kratkoročno spašava živote, a dugoročno može imati suprotne rezultate? Prema nedavnom istraživačkom radu dr. Katherine Herlinger i profesorice Anne Lingford-Hughes, „Nedavno je studija o pojedincima kojima je propisan dugotrajan tretman opioidnim agonistom izvestila o povećanju desne bazalne jezgre i smanjenju volumena u desnoj amigdali, prednjem cingularnom i orbitofrontalnom korteksu. Ove promene su navodno bile izraženije kod onih sa dužim trajanjem poremećaja izazvanim opijatima. ”
Amigdala je naš centar za obradu emocija i odgovorna je za regulaciju naših emocionalnih reakcija. Pokazalo se da smanjenje volumena amigdale utiče na sposobnost kontrole inhibitornih (neželjenih ili „nepovezanih sa ciljem“) radnji. Jedna stvar koju sam smatrao primamljivim u istraživačkom radu Herlinger i Lingford-Hughes jeste da postoji „potencijal za strukturalne promene za povratak u normalu nakon mesec dana apstinencije.“ Ovo je takođe istaknuto u drugom delu istaživačkog rada, „Sve veći interes imao je uticaj OST (opioidne zamenske terapije) na kognitivno funkcionisanje.”
Jedna meta-analiza pojedinaca koji su u metadonskom programu održavanja, prijavili su neurokognitivne deficite u radnoj memoriji, pažnji, kognitivnoj fleksibilnosti i drugim područjima, u poređenju sa kontrolnom grupom. U drugoj studiji, korisnici metadona i buprenofrina pokazali su nedostatke u vizualno-prostornoj radnoj memoriji koji su bili u snažnoj vezi sa boljim raspoloženjem i simptomima anksioznosti. Ovo naglašava potencijalnu potrebu za terapijom poremećaja uzrokovanim upotrebom opijata, koja se zasniva na apstinenciji.“ Ono što je posebno interesantno u vezi ovoga, jeste da to nikad ne čujem u diskusijama vezanim za poremećaj uzrokovan upotrebom opijata.
Kad razmišljam o stavu Alexa Pentlanda o tome kako preslikavamo ono što vidimo, postanem zabrinut da bi gubitak kulture zasnovane na apstinenciji mogao dovesti do manje dugoročnih koristi. Dakle, kako možemo osigurati da pojedinci na dugoročnom medicinski potpomognutom tretmanu, dobiju bogatije društvene veze i resurse koje pristup zasnovan na apstinenciji može pružiti?
Verujem da odgovor leži u praksi rasuđivanja. Ako nema rasuđivanja, onda su svi ili dobri ili loši kandidati za smanjenje štete ili medicinski potpomognut tretman. Ovo i jeste problem, jer tretirati svaku osobu na taj način nije nužno prikladno za njen oporavak ili nije podudarno sa njenim ciljevima. Upravo zbog toga, imamo jedan ekstreman primer koji se desio u klinici u Pensilvaniji, gde je pojedinac tužio vlasnika klinike, upravnika i lekara jer su ga „držali zavisnim od Suboxona.“
Važno je prihvatiti da medicinski potpomognut tretman može pomoći značajnom broju ljudi, ali isto tako je važno prihvatiti i priznati kada on nije od pomoći (npr. kada ga pojedinac počne zloupotrebljavati). Sve se svodi na to da se pojedincima pruži najbolji put za ostvarivanje njihovih ciljeva u oporavku. Možemo li reći, ali iskreno, da pružamo pojedincima tretmane i resurse koji će ih voditi do njihovih željenih ishoda?
Prema podacima Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, možemo primetiti da se smrtnost usled predoziranja učetvorostručila od 1999., uprkos malom padu 2017. godine. Mislim da je važno da priznamo da je vreme da se osvrnemo i na druge naučno zasnovane tretmane, naspram isključivo medicinski potpomognutog tretmana. Prehrana ili njen nedostatak, je često zanemaren aspekt lečenja zavisnosti, a ipak se pokazalo da je povezano sa žudnjom i mogućnošću recidiva.
Mislim da je vreme da priznamo da se ova inicijativa (smanjenje štete), može koristiti kao privremeno sredstvo dok tražimo načine za izgradnju kapitala za oporavak. Dr. Gabor Mate rekao je to na sledeći način: „Ne možemo samo deliti sve više i više lekova. Mi moramo obratiti pažnju na stres, koji na društvenom nivou, utiče na ljude.“ Drugi način da ovo iskažemo jeste rečima istoričara oporavka Williama Whitea: „Naš fokus ne bi trebao biti na tome koje profesionalne usluge možemo ponuditi članovima ove zajednice, već na tome kako možemo podržati razvoj resursa u ovoj zajednici koja umanjuje potrebe svojih članova za profesionalnim servisima“.
Dijalog o ovome je važan, posebno kada smo mi ti koji su odgovorni za davanje najpouzdanijih i iskrenih informacija svakom pojedincu koji traži našu podršku. Ako pojedinac želi ići ka uspostavljanju apstinencije ili ne želi da rizikikuje nuspojave, želio bih biti u mogućnosti da mu ponudim alate i potrebnu podršku za to. Nasuprot tome, ako pojedinac ne želi apstinenciju, ali želi poboljšati svoj život, takođe mu želim ponuditi relevantne alate i resurse. Ova vrsta integracije zahteva restrukturisanje prioriteta: od nužnosti za preživljavanje do rasta. Tu je reč o povratku snazi koju ima zajednica za oporavak i individualci koji ih čine: šta žele postići i nudimo li ono što znamo da je najbolji način da im u tome pomognemo?
Komentar – David McCartney
Dylan Lundgren nam je dao mnogo toga da razmotrimo u svom gostujućem blogu. On tvrdi da mogu postojati potencijalne nenamerne posledice, kulturološke i praktične, ili premeštanje naglaska i ciljeva sa oporavka na smanjenje štete, te je zabrinut oko toga da ne razgovaramo uvek o celoj slici kada propisujemo medicinski potpomognut tretman. Mislim da u tome ima određene istine, ne sećam se da sam imao puno razgovora, ako sam ih uopšte i imao, o mogućim kognitivnim, vezanim za metabolizam kostiju i nuspojavama imunološkog sistema usled korišćenja metadona. Iako se one čine trivijalne u odnosu na (potencijalni) “neželjeni efekat” smrtnog ishoda usled nelečenog poremećaja upotrebe opijata, pacijenti imaju prava da imaju bolje razumevanje svih rizika i načina na koji način se mogu ublažiti, doduše uravnoteženo u odnosu na benefite.
Pitanje, koji tretman pomaže pojedincu da postigne svoj cilj i sa kojim stepenom sigurnosti je relevantno. Radim sa onima koji teže ka oporavku koji podrazumeva apstinenciju, ali i ovde postoje rizici koje treba razumeti i preneti. Istraživanja su se verovatno previše fokusirala na smanjenje štete na račun toga da li pojedinci i njihove porodice postižu svoje ciljeve i napreduju, ali može biti i istina da ne prenosimo precizno rizike za osobe koje teže apstinenciji.
Suzbijanje osećanja opoidima je jedan od razloga zašto ih ljudi i koriste. U kliničkoj praksi ponekad vidimo negativne emocije koje su povezane sa prethodnim traumama koje isplivaju na površinu tokom detoksa. Ponekad, ovo je toliko preplavljujuće da postaje nepodnošljivo, pa je sa pacijentom potrebno razgovarati o ponovoj titraciji na opoid. Po mom iskustvu, buprenofrin ima manje sedativnog dejstva od metadona i možda bi bio bolje rešenje kada je reč o uporednoj psihološkoj terapiji kao podršci za osobu i adresiranje traume. (Prema rečima terapeuta, važno je biti u stanju da se osete neugodna osećanja na način koji je održiv i ne vodi ka nezdravim mehanizmima suočavanja).
Kao što sam već pisao, verujem da moramo stvoriti kulturu oporavka u servisima za smanjenje štete i kulturu smanjenja štete u okviru servisa orijentisanih na oporavak. Ključno je da u oba slučaja budu uključene osobe sa ličnim iskustvom zavisnosti i oporavka.
Konačno, cilj da se manje oslanjamo na profesionalne usluge i to kroz razvoj ličnih iskustava/resursa zajednice za oporavak mi se čini dobrim/opravdanim. Zavisnost oduzima moć i čini osobu manje samouverenom; oslanjanje na profesionalne usluge može proizvesti to isto. Uzajamna pomoć i LERO ( eng. Lived experience recovery organisations – Organizacije koje svoj rad temelje na proživljenom iskustvom oporavka) omogućavaju ljudima da preuzmu kontrolu nad svojom sudbinom, sa ili bez profesionalne podrške. Ko se s tim može raspravljati?
Izvor: https://recoveryreview.blog/